Цензура во Узбекистан: Некои работи никогаш не се менуваат?

Умида Ахмедова. Фотографијата е искористена со дозвола.

На патешествието во Узбекистан му дојде крај, или барем така кажуваат. Од 2016-та година, по смртта на Ислам Каримов, кој речиси три децении владееше со државата, триесет и три милионската екс-советска република ја подотвори вратата и „ги подигна ролетните“.

Туристите се сè повеќе добредојдени во централноазиската република и владата се отвора кон светот, обидувајќи се да обезбеди инвестиции, позајмици и подобри односи со државите што ја опкружуваат оваа континентална држава.

Наследникот на Каримов, Шавкат Мирзијоев, јавно го пофали она што неговиот поранешен ментор го оставил зад себе, но исто така се потруди да се оддалечи од најмрачните моменти за време на неговото долго и репресивно владеење.

Но, до каде ќе оди Узбекистан за да навистина ја прекине присилната работа? Колку можеме да бидеме сигурни во ветувањето на владата дека ќе стави крај на тортурата во затворите? И дали некогаш ќе прифати критички настроено новинарство, па дури и ограничена политичка опозиција?

Уметноста е еден вид тест каде може да се опипа потенцијалното оддалечување од закоравениот авторитаризам. Под Каримов, чие владеење започна за време на советската ера, филмот, фотографијата, музиката и другите форми на уметност постојано беа цензурирани, со што се создаде непогодна средина за самоизразување.

Важен пример за оваа практика е шестмесечната казна затвор која ја доби фотографката и режисерка Умида Ахмедова на почетокот на 2010 година, откако беше обвинета за клевета и навреда според членовите 139 и 140 од Кривичниот законик на Узбекистан. Кое е нејзиното кривично дело? Прикажување слики од сиромаштија, кои се косат со приказната за национален успех што ја ширеа државните медиуми. Таа веднаш беше амнестирана, но ѝ беше отворено криминално досие.

„Глобал војсис“ за последен пат ја интервјуираше Умида во 2015-та година. Повторно разговаравме со неа во јуни 2018, неколку месеци откако за првпат доби необична покана да ги изложи своите најнови дела во приватна галерија во Ташкент, главниот град на Узбекистан. Од неа беше побарано да ги изложи своите дела заедно со делата на својот сопруг, режисерот Олег Карпов.

Значи ли ова дека Умида има надеж за идината на уметноста во најнаселената држава во регионот? Со еден збор, не.

„Глобал војсис“: Умида, се случија многу работи од последниот пат кога разговаравме! Дали се изнададивте од тоа што Ви дозволија да одржите изложба за првпат во Ташкент минатата година?

Umida Akhmedova: It was not that we were allowed to, the idea was proposed to us and it was not a surprise. It was immediately clear that this was not an independent decision on the part of the gallery and rather part of the government's games. At the time, Mirziyoyev was planning to go to the United States and authorities were doing a lot of work in terms of improving the country's image. Why did we agree to go along with it? Because I live here! At any rate, the theme of our exhibition was not so “sweet” (from the government's point of view). It was titled “Meek Sky” in contrast to the “Peaceful Sky of Karimov” mentioned in the state's celebrations of his life.

The experience of Soviet dissidents teaches us that it is possible to play with the government — if only for short periods of time of course — when your services are suddenly in demand. You can show your opposition in a passive sense. We decided to play at this old game.

But the name of the exhibition — Meek Sky — plus some of the video footage we used gave the exhibition an anti-Soviet feel. Sure enough, the subsequent reaction of the government was sufficiently “Soviet.” At night someone came and fired shots from an air pistol at the glass panels of the art gallery!

Умида Ахмедова: Не дека ни ни дозволија, идејата ни ја предложија и не беше изненадување. Веднаш беше јасно дека ова не е самостојна одлука на галеријата туку дел од владините игри. Во тоа време, Мирзијоев планираше да ги посети Соединетите Американски Држави и властите работеа на подобрување на имиџот на земјата. Зошто се согласивме? Затоа што живеам тука! Секако темата на изложбата не беше толку „слатка“ (од гледна точка на владата). Беше насловена „Кротко небо“, во споредба со „Мирното небо на Каримов“ споменато при државните прослави во чест на неговиот живот.

Искуството на советските дисиденти нè учи дека е можно да се игра со владата – се разбира, само за кратки временски периоди – кога одеднаш вашите услуги се бараат. Можете пасивно да го прикажете вашиот отпор. Ние решивме да ја играме оваа стара игра.

Но името на изложбата – „Кротко небо“ – како и некои од видео снимките што ги искористивме на изложбата ѝ дадоа „анти-советска“ нота. Секако, реакцијата што следеше од владата беше доволно „советска“. Некој дошол ноќе и со воздушен пиштол пукал во стаклата на уметничката галерија!

„Глобал војсис“: Дали навистина сметате дека тоа се случило поради вашата изложба?

UA: The owner of the gallery tried to persuade us that my exhibition wasn't the reason. Before that she had been a victim of dirty tricks, she said. But Oleg and I think that it was because of my exhibition.

УА: Сопственичката на галеријата се обиде да нè убеди дека мојата изложба не била причината за тоа. Рече дека и претходно била жртва на валкани трикови. Но, јас и Олег сметаме дека беше поради мојата изложба.

„Глобал војсис“: Се чини дека многу работи се променија во Узбекистан под претседателот Шавкат Мирзијоев, но и многу останаа исти. Дали би се согласиле со ова?

UA: Some things have changed. It is now possible to take photos in Tashkent metro, for instance. [Editor's note: Under Islam Karimov, photography inside Tashkent's ornate subway stations was banned as the stations were viewed as “strategic objects”]. Also it has become easier in the airport and crossing borders. There is now a visa-free regime between Uzbekistan and our neighbour Tajikistan. Some of the roads [at the border] that Karimov closed have now been re-opened. And of course, a number of political prisoners have been released.

But then again, foreign media still struggle to get accredited and opposition websites are still blocked. Tashkent city is mindlessly destroyed [by over-development]. Just as previously, Uzbeks need to leave the country in search of work. The president calls back Uzbeks from exile, but then they are arrested when they return, despite some of them already being citizens of other countries. This is a worrying signal! Real reforms are not underway, just an appearance of reforms. The political elite has been overhauled, but not necessarily for the better.

УА: Некои работи се променија. На пример, сега е возможно да фотографирате во метрото во Ташкент. [Белешка на уредникот: за време на Ислам Каримов, фотографирањето во накитените метро станици беше забрането затоа што станиците се гледаа како „стратешки објекти“]. Полесно е и на аеродромот и при преминување на границите. Сега има безвизен режим помеѓу Узбекистан и нашиот сосед Таџикистан. Некои од патиштата [на границата] што Каримов ги затвори сега повторно се отворени. И секако, се ослободија некои политички затвореници.

Но сепак, странските медиуми сè уште се борат да добијат акредитација, а опозициските веб-локации сè уште се блокирани. Ташкент е уништен [од прекумерниот развој]. Како и претходно, Узбекистанците треба да ја напуштат државата во потрага по работа. Претседателот ги повикува Узбекистанците што живеат во егзил да се вратат назад, а кога ќе се вратат ги апсат и покрај тоа што некои од нив се државјани на други земји. Ова е загрижувачки сигнал! Не се случуваат вистински реформи, туку само налик на реформи. Политичката елита се реорганизира, но не на подобро.

Реклама за изложбата „Кротко небо“ на Умида Ахмедова. Фотографијата е искористена со дозвола.

„Глобал војсис“: Неодамна видов дека државната телевизија во Узбекистан прикажуваше слики од сиромаштија низ регионите во Узбекистан – токму она за што бевте кривично казнети. Дали ова значи дека за уметниците нештата ќе станат полесни? Какво беше влијанието на овие политички промени врз уметноста? Кои теми уметниците сè уште не можат да ги опфатат?

UA: I definitely don't think things have changed for artists, just because we were able to do one exhibition in a private gallery. The priority is still given to pompous and empty ideological projects, like “Cultural Heritage of Uzbekistan in Meetings Across the World.”

Official propaganda sometimes allows itself to show a less rose-tinted life, but always selectively and usually only with the president's say-so. Things that artists cannot do? Criticise the new authorities, their reforms, or the president. Or cover relations with Russia, which are neo-colonial in nature.

УА: Дефинитивно не сметам дека нештата се променија за уметниците, само затоа што можевме да одржиме една изложба во приватна галерија. Сè уште им се дава приоритет на помпезни и празни идеолошки проекти, како „Културното наследство на Узбекистан на средби низ светот.“

Официјалната пропаганда понекогаш си дозволува да прикаже помалку розев живот, но секогаш селективно и најчесто само со согласност од претседателот. Работи што уметниците не можат да ги прават? Да ги критикуваат новите власти, нивните реформи или претседателот. Или да опфаќаат односи со Русија, кои што по природа се неоколонијални.

[Белешка на уредникот: Делегацијата на Узбекистан во Обединетите нации неодамна изјави дека реформите во државата нема ги опфатат правата на ЛГБТ заедницата. Истополовите врски остануваат нелегални во земјата. Некои аналитичари истакнаа дека социјалниот конзерватизам уште повеќе се зацврстува со новата администрација, со очигледни импликации на цензурата.]

„Глобал војсис“: Вашиот сопруг Олег е режисер. Дали тој почувстува некои промени?

UA: Oleg has made and will continue to make films and it never occurs to him to ask anyone's permission. Another matter is working with the filmmaker's association and holding film festivals. I don't think he has a desire to do this and our perestroika (reforms) haven't so far allowed any space for this. We did do some film screenings in the same gallery where we held the exhibition but ran into problems because the organisers did not want to take any risks. Now we are not doing any screenings there anymore.

УА: Олег правеше и ќе продолжи да прави филмови и никогаш не бара ничија дозвола. Друга тема е работењето со Здружението на режисери и одржувањето филмски фестивали. Не ми се чини дека тој има желба за тоа, и нашата перестројка (реформите) досега не ни дале прилика за истото. Имавме неколку филмски проекции во галеријата каде што ја одржавме изложбата, но наидовме на проблеми бидејќи организаторите не сакаа да ризикуваат. Сега, веќе не одржуваме проекции таму.

Започни ја конверзацијата

Автори, ве молиме Најава »

Насоки

  • Сите коментари се модерирани. Не го поставувајте вашиот коментар повеќе од еднаш, бидејќи може да биде идентификуван како спам.
  • Ве молиме однесувајте се кон другите со почит. Коментарите кои содржат омраза, непристојност и лични напади нема да бидат одобрени.