- Global Voices на македонски - https://mk.globalvoices.org -

Мароко: Дискусија за наследството на слободниот мислител

Категории: Среден Исток и Западна Африка, Мароко, Граѓански медиуми, Книжевност, Уметност и култура
[1]

Medersa by Piero Sierra in Flickr

Смртта на мароканскиот филозоф и социјален теоретичар Мохамед Абед Ал-Џабри [2], помина со мала забележаност во медиумите. Сепак, придонесот на Џабри во сѐ потешката битка меѓу рационалноста и религиозната мисла во текот на изминатите десет години, веројатно никогаш не бил позначаен од денес. Во текот на изминатите недели, во јавноста следеше излив од признанија за човекот и неговото дело, но ако смртта на еден од најлибералните арапски мислители предизвика огромна симпатија, исто така ја откри слабата точка на арапската интелегенција, длабоко поделена меѓу границите на страстниот либерализам и цврстиот конзерватизам. Реакциите низ блогосферата и социјалните мрежи беа поделени меѓу оние на кои мислењето на Џабри им помогна да ја помират современоста со традицијата и оние кои на работата на филозофот гледаа како на уште еден напад на религискиот авторитет.

Абдеслам Бен Адбелали беше еден од студентите на ал-Џабри. Пишувајќи на Ал-Аван, онлајн платформа која се занимава со филозофијата и моменталните случувања, ги споделува неговите мислења [3] за починатиот филозоф:

[ كان الجابري يعلم ] أنّ الوقت هو وقت زرع البذور. الا أنّ زرع البذور لا يمكن البتّة أن يتمّ من غير جذور ووعي تاريخيّ. لذا وجب علينا أن ننفتح على التراث، على تراثين: التراث العربي الاسلامي وكذا على التراث الانساني، الا أنّ كلّ تملّك لما يسمّى تراثا انسانيا لا بدّ أن يتمّ عبر خصوصية هي خصوصيتـ”نا”.
Ал-Џабри знаеше дека е време да се посее семето. Меѓутоа, сеењето едноставно не може да биде направено без да се учи за корените и без поседување на историска свест. Затоа мора да ѝ се отвориме на традицијата, на двата вида на традиција: на арапско-исламската, но и на човековата традиција. Само, мора да сме свесни дека секое посвојување на човековото наследство мора да биде направено преку нашиот единствен начин на гледање на светот.

Мустафа Лемоуден на неговиот блог на SidiSlimane.com. пишува [4]:

لم يحدث أن تنازل الجابري يوما عن توجهه، وعن أفكاره، رغم كل الصعاب والعراقيل التي صافته، ومن ذلك طبعا عدم رضى بعضهم على كتباته التي تفتت الموروث الثقافي برمته، وقد انبرى بعض أشباه الكتاب للرد عنه ومحاولة دحض خلاصاته المخلخلة لعدد من المفاهيم، ومن المفجعات/المضحكات أن هناك جهات بالمشرق أفتت ب”هدر دمه”
Ал-Џабри никогаш не се колебаше за своите ориентации или идеи и покрај сите тешкотии и пречки, вклучувајќи го и незадоволството кое неговото пишување го предизвикуваше кај многумина, затоа што на судски начин го рушеше сѐвкупното културно наследство. Ова поттикна многу псевдо-писатели да му одговорат и да ги отфрлат неговите заклучоци и вознемирувачки концепти. Тажната и иронична страна е тоа што некои групи издадоа наредби во кои се бараше неговата крв.

Реакциите од целиот регион беа многубројни. Мохамад Омар, јордански блогер пишува [5]:

نت أعيش في] حلقة مفرغة إذن، حلقة تدور حول نفسها تبحث عن إجابة السؤال “البسيط”، الذي طرح قبل 150 عاما، مع “بداية عصر النهضة العربية”، ويعاد طرحه يوميا منذ “خمسين عاما على هزيمة الثقافة العربية”،، لماذا تخلفنا وتقدم غيرنا؟…
بهذا السؤال بدأ الجابري مشروعه في نقد “العقل العربي”،،، وأسس لمفهوم “العقل المستقيل”،،،
عندما تعرفت على مؤلفات الجابري حينها، اختلفت كل نظرتي، لا بل وطريقة حياتي، فلم اعد ذاك الشاب الذي تكفيه النصوص وحفظها، ولا يكفيه الإعجاب بالجمل الثورية، وبالشخوص،،،
الجابري هو بداية رحلتي من اليقين إلى الشك، هو “لحظة وعي”، اشراقة،،،
Живеев во магичен круг, во јамка која кружи околу себе барајќи одговор на тоа „едноставно“ прашање поставено пред 150 години на „почетокот на арапската ренесанса“ и за кое продолжуваме секојдневно да се прашуваме после „поразот на арапската култура“ пред 50 години: зошто останатите одат напред а ние остануваме назад? Ова прашање беше почетната точка на проектот на Ал-Џабри за критиката на „Арапскиот ум“, и е основа на неговиот концепт: „одрекување на умот“.

Кога прв пат ја открив работата на Ал-Џабри, целосно ги променив моите гледишта и дури и начинот на кој живеев. Не бев повеќе она младо момче кое едвај читаше и помнеше некои текстови или кое би било задоволно само со восхитувањето кон револуционерните фрази или личности.

Ал-Џабри е почетокот на моето патување од одреденоста кон двоумењето. Тој е мојот момент на трезвеност; и просветлување.