- Global Voices на македонски - https://mk.globalvoices.org -

Семејствата на исчезнатите лица во Шри Ланка ги чуваат секојдневните предмети оставени од нив

Категории: Јужна Азија, Шри Ланка, Владеење, Граѓански медиуми, Дигитален активизам, Закон, Политика, Човекови права
[1]

„Да, брате. Имам фотоапарат од едниот брат, и чешел од другиот. Ја имам и кошулата на маж ми.“ Фотографија на „Матрам“. Искористена со дозвола.

Овој напис од Селвараџа Раџасегар [2] прво се појави на „Граундвјус“, веб-страница за граѓанско новинарство, добитник на награди во Шри Ланка. Преведена и уредена верзија е наведена подоле како дел од спогодбата за споделување информации со „Глобал војсис“.

Пред околу од 300 дена, група луѓе од Шри Ланка почна со протести [3] на северот од земјата (на места како Вавунија, Килиноччи, Мулаитиву) со барање за објава на листи со тајни кампови за притвореници, листи на притвореници, или едноставно информација за она што им со случило на нивните најмили. Иако претседателот на Шри Ланка, Маитрипала Сирисена, ветил [4] дека ќе ги објави ваквите информации во јуни, тој сè уште не го сторил тоа.

Шри Ланка излезе од 30-годишна граѓанска војна [5] во мај 2009 кога војската на Шри Ланка ги порази [6] ОТТЕ [7], познати и како Тамилски Тигри. Се бореа скоро три децении за да создадат независна тамилска држава наречена Тамил Елам [8] на северот и истокот на Шри Ланка. За време на конфликтот, многу луѓе исчезнаа не само од северниот и источниот дел каде се одвиваа многу од последните фази на војната, туку и од југот кој е претежно населен од синхалези [9], за време на немирите кои датираат од 1980-те.

Но, уште повознемирувачко е тоа што многумина исчезнале откако завршила војната [10], кога луѓето праќале членови од нивните семејства во војска (во многу случаи овие луѓе биле осомничени за членство во ОТТЕ).

Текстот што следи е превод од серијал приказни од Селвараџа Раџасегар, уредник на „Матрам“, веб-страница за граѓанско новинарство од Шри Ланка што објавува содржини на тамилски (кликнете овде [1] и овде [11] за да го погледнете серијалот на тамилски). Во некои области на северот и истокот, протестите траат повеќе од 300 дена. Нивните молби, за добивање детали за она што им се случило на нивните семејства, допрва ќе се одговорат. Пет од протестирачите умреле од отпочнувањето на демонстрациите.

 

[1]

„Ја чувам, синко. Ја чувам сигурно. Ја исправ кошулата со крв на син ми и ја чувам со мене“ Фотографија на „Матрам“. Искористена со дозвола

Роднините на принудно исчезнатите сѐ уште се живи. Тие живеат опкружени со чувани предмети, секој од нив потсетник за отсуството на нивните најмили. Тие поминуваат низ местата каде некогаш се шетале и запознаваат луѓе кои нивните исчезнати најмили ги сакале.

Неодамна, „Матрам“ ги посети овие семејства [1] за да ги праша тешко прашање – дали би дозволиле предметите во сопственост на нивните најмили да бидат фотографирани. При поставувањето на ова прашање, тие горко проплакале. Нивната болка тешко се опишува со зборови.

Сепак, со солзи во очите истапиле со овие зачувани предмети. Тие веруваат дека нивните најмили ќе се вратат. Било огромно олеснување тоа што нивните најмили преживеале куршуми и бомбардирања, па ги предадоа во војска. Сега, откако не се вратија, тие страдаат.

Нивната тага е неизмерна. Подолу е дел од нивните приказни.

(Сите имиња се држат во тајност, заради заштита на приватноста на интервјуираните)

[1]

„Го имам сакото што му го направивме да го носи на свадбата на најстариот брат. Бидејќи само тоа ми беше останато во куферот, само тоа ме потсетува на него.“ Фотографија на „Матрам“. Искористена со дозвола.

„Сѐ уште го носам….свадбениот накит, со помислата дека повторно ќе си го видам сопругот“

During the last stages of the war, we handed our family over to the Army ourselves – my two younger brothers, aged 27 and 29 years, and my 30-year-old husband. Believing that they would question them and then release them shortly, we got into the bus and went to the IDP camp. At that time, I was seven months’ pregnant with my second child (a daughter).

My father said, “We can’t wait here without food or drink, let’s go back. They’ll return soon.”

They still haven’t come back. We have had to submit their documents to so many Commissions of Inquiry, and each time it costs us Rs. 300 (US$ 2) or Rs. 400 (US$ 2.66). They ask us who we handed our family over to, if we remember any names, and if we can remember any medals or symbols they were wearing. At that time we didn’t even have clothes to change into. We were going through such hardship, so how can we be expected to remember all these details?

Instead of making us search all this time, they should tell us whether our loved ones are alive or not. My children are always asking for their father. My daughter is now 8, and she still hasn’t seen her father. My son is 11. Whenever there is an event at school, he always sings about his father. They ask me if I have his phone number. If I die without finding my husband, I can manage. But at least if they can find one of my brothers, my mother and father can die at peace.

People who remember those who were lost in Mullivaikkal will remember in a month, six months, or a year. For us, we remember our family every day with sadness, and we will do so until we die. I still wear my pottu and wedding thali, thinking that I will see my husband again. My mother and father give me the courage to keep going. If not for them I don’t know what I would do.

За време на последните фази од војната, самите ја дадовме фамилијата во војска – моите двајца помали браќа со по 27 и 29 години и мојот 30-годишен сопруг. Мислејќи дека ќе ги испрашаат и дека за кратко време ќе ги ослободат, се качивме на автобус и појдовме во кампот ИДП. Во тоа време бев во седмиот месец од бременоста со моето второ дете (ќерка).

татко ми рече „Не можеме овде да чекаме без јадење и пиење – ајде да си одиме. Ќе се вратат наскоро .“

Сѐ уште не се вратени. Требаше да ги дадеме нивните документи на многу истражни комисии, и секој пат тоа нѐ чинеше 300 рупии (2 американски долари) или 400 рупи (2,66 американски долари). Тие нѐ прашуваат кому сме ја дале фамилијата, дали се сеќаваме на некакви имиња или какви медали или симболи носеле. Во тоа време немавме ни алишта за преоблекување. Како очекуваа да ги запомниме сите овие детали на сета таа мака?

Наместо да нѐ тераат да бараме цело време, треба да ни кажат дали нашите сакани се живи или не. Моите деца постојано прашуваат за татко им. Ќерка ми сега има 8 години, и сѐ уште го нема видено татко ѝ. Син ми има 11 години. Кога и да има некој настан во училиште, тој постојано пее за татко му. Ме прашуваат дали имам негов телефонски број. Ако умрам без да го најдам маж ми, ќе се снајдам. Но ако барем успеат да најдат некој од моите браќа, мајка ми и татко ми ќе можат да умрат мирно.

Луѓето кои се сеќаваат на оние кои беа изгубени во Муливаикал, ќе се сеќаваат и по еден месец, и по шест месеци, и по една година. Ние се сеќаваме на нашето семејство секојдевно со тага, и така ќе правиме сѐ додека не умреме. Јас сѐ уште ги носам потуто и свадбениот накит, со надеж дека повторно ќе го видам маж ми. Мајка ми и татко ми ми даваат поддршка за да продолжам понатаму. Да не беа тие, не знам што ќе правев.

[1]

Слика од „Матрам“. Искористена со дозвола.

„Бидејќи не знаеме, споулавени сме“

My son’s name is Nalinikanth. At home, we call him Vijay. He is well-known in our village by that name. In 2007, the LTTE forcibly recruited him. He was just 19 years old. I never saw him again, but someone met him after I last saw him. He told them that he would be surrendering to the Army, and asked them to let me know. I never saw him again. Some people from the fourth floor (Editor’s Note: referring to the infamous fourth floor of the Criminal Investigation Department-CID [12] of Sri Lankan Police) came and said they had details about someone in their custody. The area was right, the Grama Sevaka Division was correct, even my name and my husband’s were correct, but the name of the person concerned was Vinothkanth, not Nalinikanth. They said they would clear up the confusion and let us know, but they never came back. We will only find peace when we know if our children are alive or dead. Since we don’t know, our minds are in tumult.

Син ми се вика Налинкант. Дома го викаме Виџеј. Тој е добро познат во селото со тоа име. Во 2007 година, ОТТЕ присилно го регрутираше. Имаше само 19 години. Никогаш не го видов повеќе, но некој го запознал откако јас последно го видов. Тој им кажал дека ќе се предаде на армијата, и им рекол да ми пренесат. Никогаш повеќе не го видов. Некои луѓе од четвртиот кат (забелешка на уредникот: ова се однесува на озлогласениот четврти кат на Одделот за криминални истраги – ОКИ [12] на полицијата на Шри Ланка) дојдоа и рекоа дека имаат детали за некој во нивен притвор. Областа беше точна, одделот Грама Севака беше точен, дури и моето име и името на сопругот беа точни, само името на лицето за кое стануваше збор беше Виноткант а не Налинкант. Тие рекоа дека ќе ја расветлат забуната и дека ќе нѐ известат, но никогаш не се вратија. Ќе најдеме мир само кога ќе знаеме дали нашите деца се живи или мртви. Бидејќи не знаеме, споулавени сме.

[1]

Фотографија на „Матрам“. Искористена со дозвола

„Сѐ уште ја барам ќерка ми“

My daughter was forcibly recruited by the LTTE, after finishing technical college. In 2008, she came for a relative’s funeral. We saw her for the last time around the end of 2008. When I went to the Internally displaced persons (IDP) camp, I heard she was at the Mannar hospital. I went and looked for her. She wasn’t there, but her name was registered by some police stationed at the hospital. Someone had come and taken her. A number of people from Ottuchutan were at the hospital. I showed them my daughter’s picture and asked if they had seen her. They said they recognised her and said that her hand was injured. I heard from others that she had been shifted to the Pambaimadu detention camp. When I went there, I met a girl with the same name as my daughter, but it wasn’t her. This girl was from Trincomalee. I am still searching for my daughter.

Ќерка ми беше присилно регрутирана од страна на ОТТЕ по завршувањето на техничкиот колеџ. Во 2008 година, таа дојде за погреб на еден роднина. Последен пат ја видовме при крајот на 2008 година. Кога отидов во камп за внатрешно раселени лица (КВРЛ), чув дека била во болницата Манар. Отидов и ја побарав. Некој дошол и ја зел. Неколкумина од Отучутан беа во болницата. Им покажав слика од ќерка ми и прашав дали ја виделе. Тие рекоа дека ја препознаваат и кажаа дека раката ѝ била повредена. Чув од другите дека била преместена во кампот за притвореници Памбаимаду. Кога отидов таму, запознав една девојка со исто име како ќерка ми, но тоа не беше таа. Оваа девојка беше од Тринкомали. Сѐ уште ја барам ќерка ми.

[1]

„Ова е кошула што син ми сам ја соши. Правеше алишта и за мене.” Фотографија на „Матрам“. Искористена со дозвола.

„Оваа влада мора да стори нешто“

My son’s name is Johnson Idaydaas, from Thazhayadi, Jaffna. My husband, son and I were one of the unfortunate few trapped in the middle during the last stages of the war. We escaped by boat. It was only when we alighted that we realised that our son wasn’t with us. First, we put a notice in Virakesari newspaper. We didn’t receive a reply. In 2011, we put a notice in the Uthayan newspaper, with my contact number. One night, at around 11 pm, he called me. First, I heard a voice speaking in Sinhala, then the line was cut. I redialled the number, and said, “Sir, sir” to the person on the other end. He replied, “Five minutes only, five minutes only,” and gave the phone to my son. I asked him where he was. He said, “Don’t search for me. I don’t know if they would allow you to see me even if you did search for me. In any case it will be difficult due to your age. I am alive.” He said he didn’t know where he was, but said he was with 53 others. “There is a shortage of food and clothes. If you can get in touch again, please bring some clothes,” he told me. I asked him, “Why do you sound different?” He said “They are giving me injections.” I wanted to check if it was him, so I asked if he could remember his younger sister. “Why? we lost her in the tsunami, why are you reminding me now?” he said and began crying. I started to cry as well, and the line was cut. From that day to this, I have not been able to contact him. I am surviving with the thought that he is still alive.

This government has to do something. Not just for my son, they should tell everyone whose family is missing whether they are alive or dead. I just want to know whether he is alive or dead, that is my only wish.

Recently my elder son wore Johnson’s blazer to go for a family wedding. Before that, when he was going to Colombo, I asked him to wear one of his younger brother’s shirts. I told him it would bring him good luck. We made this blazer for his elder brother’s wedding, in 2007. When we were displaced, this blazer and four sarees were all I had in a bag. This is all I have of his possessions.

Син ми се вика Џонсон Идајдас, од Тажајади, Јафна. Маж ми, синот и јас бевме неколку од несреќните кои беа заробени во средината при финалните фази на војната. Избегавме со брод. Дури кога слеговме, видовме дека син ни не е веќе со нас. Прво, оставивме порака во весникот Виракесари. Не добивме одговор. Во 2011 година, оставивме порака во весникот Утајан, со мојот број за контакт. Една ноќ, околу 11 часот, тој ми се јави. Прво чув глас што зборуваше синхалски, а потоа линијата се прекина. Повторно го свртев бројот и реков „Господине, господине“ на личноста на другиот крај. Тој одговори „Само пет минути, само пет минути“ и му го даде телефонот на син ми. Го прашав каде е, а тој рече „Не ме барај. Не знам дали ќе ти дозволат да ме видиш и да ме побараш. Во секој случај, тешко би одело поради твојата возраст. Жив сум.“ Тој рече дека не знае каде е но дека бил со уште 53-јца други. „Има недостаток од храна и облека. Ако стапиш во контакт пак, донеси облека.“, тој ми рече а јас го прашав „Зошто звучиш толку различно?“ Тој ми рече, „Ми даваат инекции.“ Сакав да проверам дали е тоа навистина тој, па го прашав за неговата помала сестра. „Зошто? Ја загубивме во цунамито, зошто сега ме потсетуваш на неа?“ тој рече и почна да плаче. И јас почнав да плачам и линијата беше прекината. Од тој ден до ден денес не успеав да стапам повторно во контакт со него. Преживувам со помислата дека тој е сѐ уште жив.

Оваа влада мора да стори нешто. Не само за син ми, треба на сите на коишто им недостига член од семејството да им кажат дали се живи или мртви. Јас само сакам да знам дали тој е жив или мртов, тоа е мојата единствена желба.

Пред некое време, мојот најстар син го носеше костимот на Џонсон на една фамилијарна свадба. Пред тоа кога одеше во Коломбо, му реков да носи една од кошулите на неговиот помал брат. Му реков дека ќе му носи среќа. Го направивме овој костум за свадбата на неговиот најстар брат, во 2007 година. Кога бевме раселени, единственото нешто што го имав во торба беше овој костум и четири сариа. Тоа сѐ што имам од него.

Ова видео прикачено од Центарот за политички алтернативи (ЦПА) [13], каде Маатрам е сместена како институција, прикажува некои од сведоштвата на тамилски јазик:

Останете тука и за вториот дел од оваа вест, кој наскоро ќе биде објавен.